PURTICI

Z E P A
 
PortalPortal  HomeHome  GalleryGallery  CalendarCalendar  Kako koristiti ovaj Forum?Kako koristiti ovaj Forum?  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Grupe korisnikaGrupe korisnika  RegistracijaRegistracija  LoginLogin  

Share | 
 

 Najtezi put u mom zivotu

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down 
AutorPoruka
Admin
Admin


Broj postova : 355
Registration date : 2008-05-28

KomentarNaslov komentara: Najtezi put u mom zivotu   Sat Jun 21, 2008 2:46 am

NAJTEZI--PUT U MOM ZIVOTU.


Istiniti dozivljaj Amira Begica iz Luke


Rat je u najvecem svom zamahu, smrt
je svuda, jednostavno cekas svoj red i nesanjas da ces preziviti ovaj
prljavi i bezdusni rat.Vijesti jedna drugu sustizu, svuda se sije samo
smrt,nema granica u broju poginuli.. Olovo je u opasnosti, trazi pomoc,
ko da ide i kako kada nema puta do Olova, prica se da Sarajevo mora
pomoci Olovu jer Tuzla i sama ima mnogo problema.Odluka je pala prvi
korpus salje pomoc Olovu.Moja brigada dobiva zadatak da salje jedan
svoj bataljon kao prvu pomoc. Ta pocast pripada mom bataljonu, dobivamo
naredenje da se spremimo za put, snijeg je ko nikada veliki, blizi se
nova godina ali se ona mora docekati negdi kod Olova.Sa moje mjesne
zajednice prvi izlazimo ja i jedan Focak,nervoza pomjesana sa svacim
drugim su stalno prisutni.Imam osjecaj da je doslo vrijeme da idem po
svoju smrt.Iz kasarne Marsalke sam donijo novo zimsko odijelo i jedan
sinjel od koga sam napravijo dobar prsluk a ostatak rajtovo nove zimske
pantole, imam i dobru bundu, u odnosu na druge ja sam se dobro
spremijo.Vecinom niko od nasih nije htijo uzeti nista od vojne odjece
sto ce se kasnije odraziti lose na njihovu spremnost u zimskim
uslovima.Dan je dosao i moram da krenem, znam da na tom putu imam samo
jednog dobroga druga iz Zepe a to je Zajko Hodic iz vrela.Uzimam svoju
opremu za koju sam napravijo i poseban rusak da bih mogla stati i nosim
jednu dobru majstorsku sjekiricu, rusak je dosta tezak , imam i pored
odjece i hrane za puta, narod iz komsiluka je doso na ispracaj,na
svacim ocima vidim i pitanje hocemo li se ikad vise vidjeti, stalno
gledam kradom djecu, osta ih zeljan sve se mijesa po glavi u grudima je
dah stao, glasa nemam niti mogu vise govoriti, uzimam svoje stvari i
bez rijeci izlazim iz kuce, zamnom i ostali, cujem plac, ali se nemogu
okrenuti, djeca me stigose i umalo se ne izgubih, borim se sa svim u
sebi.Ipak se odvajam nekako od mojih, krecem pjese, hocu da se okrenem
da hi jos jednom vidim, neko povika ne okreci se, ne valja, produzih
nekoliko korakai pomisli i onako ko zna hocu da hi vidim i u tom
momentu se okrecem i odma sam vidijo Melu i Adina koji su se popeli na
ogradu da bih me sto duze gledali.Nemoze se umrijeti kad hoces moras
cekati svoje vrijeme.Idem kraticom kroz groblje i zavidim mrtvima, sto
su se bar smirili, pomisli bolje i vama nego meni, idem preko Velesica,
zborno mjesto je Svrakino selo u skoli.Kada sam stigao pred skolu bilo
je mnostvo naroda, slika nezaboravna,meni je malo lakse, mojima je bilo
daleko da dodu ovdi, pomisli bar tu sam u prednosti nad ovima sto
placu, mi smo prva vojska koja izlazi iz Sarajeva.Postrjavamo se i
dobivamo poslednje upute kuda cemo ici i kako, tada tek saznajem da
moramo ici preko Fojnice, preko nekih planina, vecina ljudi ide u
farmericama, par njih i u patikama, nemaju ljudi drugo sta da obuju i
obuku.Idemo u koloni po dva, ima nas preko 500 prolazimo stalno kroz
spalir naroda sa obje strane, zene vicu, boze mili ko li se nece ziv
vratiti, koliko li ce hi se zivi vratiti. sebe cas vidim mrtvoga negdi
u krsu cas ranjenoga, slike razne kroz glavu prolaze.Pitam se deli sam
ja u ovim mnogim pitanjima.Sa Zajkom sam se ponovo naso ispred tunela u
Dobrinji, tada smo rekli da se vise necemo razdvajati do Olova, Zajko
mi rece da ima i Ibro Stitkovac kojega ja neznam, rekoh mu da ga dovede
i za kratko je bijo sa nama, rekli smo mu da mora biti ko i mi, da se
nas tri moramo pomagati na svakome mjestu, dogovor je bijo cvrst i
iskren.Prolazimo kroz tunel i ponovo je zbor u skoli u butmiru.Rekoh
Zajki da se drzimo stalno prvoga kraja, tako cemo biti u psihickoj
prednosti, kolona iz Butmira krece posle 22h .Pod Igman smo dosli medu
prvi 10 uz Igman ima sajla za koju se moras drzati da bih nekako izasao
na Igman,idemo dobro, jedan drugome pomazemo i prvi smo izasli na
cestu, vjetar neumoljivo puse, ponekad se moras okrenuti kontra da bih
uzo zraka, snijeg pada, i taman kada smo izasli na brdo ugledasmo
ljudsku figuru na cesti, okrenuh se nazad, ima nas desetak ukupno
ostali su u zaostatku za nama, idemo nema veze ko je i sta ce se
desiti, zivot je i onako dosadijo. Kada smo dosli covjeku, on nas poce
moliti, kaze smako sam sa tamicem sa puta ako ma iscupate ja ovdale
mogu ici sve cu vas povuci do Pazarica, ima jos puno do Pazarica rece
nepoznati. Rekoh da probamo, ali nejde, izvadim ja svoju sjekiricu pa
nasjecem jelovi grana te ih poturimo pod tockove, kamijon izleti na
put, te onda posjedamo a mene ko nagradise u kabinu, a ja nagradi i
zaju, tako mi rano stigosmo u Pazaric a zborno mjesto je u
kasarni.Poslednji su dosli tek u 1h po podne. Rucamo i opet pokret,
dosli smo pod neku planinu koja se zove kazu Lopata, brdo veliko, suma
je veca od radave, penjemo se uz neke okuke i na jednom prevoju
predlozi Zajki da nalozimo vatru, vec smo premoreni.Kako cemo je
naloziti po volikom snijegu rece Zajko.Idi od puta i kad vidis snijeg u
vidu plasta sijena, rastjeraj ga tu je krs i mora biti drva a ja odoh
traziti potpalu, tako sam ja sa mojom sjekiricom zacas nasjeko suhi
homorovih grancica a Zajko je naso dobar krs drva pa smo ogromnu vatru
nalozili uz koju je prezivijo noc jedan vod, bilo je dosta vatri ali mi
smo imali najbolju.Ujutro krecemo kroz planinu i nekako do noci
dolazimo u Fojnicu, opet negdi na ulazu pravimo logor vani, ali ovaj
put se kradu i drva ispred kuca lozi i ograda, izutra se ljudi zale ali
kome, zar imaju obraza da su ljudi bi nas nekako negdi smjestili, idemo
dalje, imam osjecaj da su mi noge i ramena odrezani i cudo mi da se to
sve ne razdvoji.Negdi smo iza Kiseljaka moramo malo pricekati mrak jer
taj dijo tuce cesto HVO vojska, napada prolazimo i tu prepreku, mi smo
u prvom redu, znamo da je negdi u Mostrama u skoli ponovo zbor i tu
odmor.Tim putem su vozili traktori i put je nikakav ali on nas vodi
kuda treba, negdi u 2h sata nocu smo dosli u skolu gdje su bila spremna
kreveta i po dva cebeta, rekoh zaja da uzmemo jos po jedno cebe i da
legnemo u hodnik tamo ce biti guzva, tako smo i uradili, narod je
dolazijo stalno, a mi smo spavali oko 8h izutra probudili su me bolovi,
pokuso sam da ustanem ali nisam mogo.Dugo vremena sam se zagrijavo dok
sam jedva dotako pod, bolovi su bili nepodnosljivi. Izaso sam napolje
od straha i u tom trenutku ugleda staru zenu sa dvije djevojcice kako
sjede na nekom drvetu, nekako ko robot him pridem pa hi upitam , otkud
vi tako rano ovdi , nena mi rece, sine mi smo od Visegrada pa smo culi
da je dosla Sarajevska vojska pa smo dosle nebili nam ko dao
hljeba,ugledah odma svoju djecu , pa se vratih u skolu i skupih cetiri
hljeba pa him dadoh, a nena povika zar sve ovo nama, nena sakri hljeb u
dimije pa ode, kada smo kasnije posli na dorucak morali smo ici sve do
podjele dorucka kroz spalir djece koja su trazila samo hljeba, ja bih
izabro najslabije i odozgo nekako mu dao svoje sledovanje, tu smo bili
3 dana. Nastavicubice i gore i bolje kako kad
..



Na vrh Go down
Vidi profil korisnika http://purtici.myrealboard.com/portal.htm
 
Najtezi put u mom zivotu
Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh 
Stranica 1/1

Permissions in this forum:Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
PURTICI :: POCETNA STRANICA :: ARHIVA-
Idi na: